Izvor: Radar.rs
Piše: Dejan Ognjanović (tekst prenesen u izvornom obliku) 

Ljubiša Samardžić kao pomahnitali manijak koji ubija žene kada ga seksualno uzbude? Koješta! Da takav film postoji, ja bih znao za to.

Malo je falilo da upravo tako odgovorim Nemcu koji mi je poslao mejl pitajući me za navodni jugoslovenski krimi-horor s navedenim zapletom. Ipak, nešto u tonu njegovog mejla me je nateralo da ga ne otpišem prebrzo, jer zvučao je ozbiljnije od ekscentrika koji mi se svaki čas obraćaju, kao „doktoru za horor“, s najbizarnijim upitima.

Kratka pretraga pokazala je da film o kojem me je pitao zapravo stvarno postoji, a da čovek koji pita, Boris Brosovski, nije zaludni otkačeni filmofil-amater, nego ozbiljan poznavalac evropskih, a naročito nemačkih krimića i urednik Krimi magazina, stručne i luksuzne revije na tu temu. I tako je otpočelo Borisovo i moje postepeno razotkrivanje jedne od najbolje skrivenih tajni našeg velikog glumca, naše kinematografije, a i žanrovskog filma uopšte.

Šezdesete godine donele su pravi „bum“ u prisustvu međunarodnih produkcija u tadašnjoj Jugoslaviji. Manji broj njih spadao je u velike; većinom se radilo o srednjim i niskobudžetnim produkcijama, poput serijala nemačkih vesterna o Vinetuu, po romanima Karla Maja, u kojima su se pojavljivali i naši glumci, ali pretežno u sporednim ulogama, kao banditi ili Indijanci. Međutim, s primicanjem sedamdesetih, doba vesterna polako je prolazilo, a nailazilo je vreme filmova nasilja: brutalnih krimića i horora. Italijani su patentirali svoj spoj ova dva žanra, uz značajnu dozu erotike, pod nazivom „đalo“ (giallo), a film koji je povod ovog članka predstavlja nemačku varijantu toga.

Izvorni naslov glasi X+YY: Formel des Bösen, iliti X + YY: Formula zla, ali je imao i alternativne naslove, npr. X+2Y, ili Nackt sind seine Opfer (Njegove žrtve su gole) pod kojim je prikazivan u Austriji. Ljubiša Samardžić, na posterima i špici potpisan kao „Luba Samardi“, igra plejboja, Reda Mičela, s retkim genetskim poremećajem: ima dva Y hromozoma umesto jednog, što ga čini sklonijim nasilju. Kada mu se neka žena dopadne, njemu proradi rendgenski vid, pa je prvo vidi golu, a onda mu se aktivira seksualni nagon, što kulminira njenim ubistvom kao supstitutom za snošaj.

Ova jednostavna postavka, zasnovana na paranaučnoj teoriji, samo je alibi za niz scena u kojima naš Samardi prvo očima skida žene koje susreće, recimo u toaletu noćnog kluba, ili auto-stoperku na putu, a onda ih davi ili kolje. X+YY: Formula zla bio je oportunistički produkt duha vremena, bez ambicija da istražuje veze erosa i tanatosa, sasvim zadovoljan time da ućari koju marku ili dolar na svetskom tržištu eksploatacijom formule seks+nasilje. 

Kadrovi iz filma do kojih smo uspeli da dođemo pokazuju mlade glumice sasvim ogoljenih atributa, a neke od njih su i poprskane filmskom krvlju, dok ih zakopčani Luba grli gole, steže im vratove, zamahuje nožem, lomi im lobanje veslom ili ih davi u jezeru. U nekim kadrovima, zapravo, i on pokazuje više nego u ijednom domaćem filmu…

Nikakvo čudo što je Smoki ovaj film izbrisao iz svoje filmografije i što se u legatu ovog glumca, u materijalu predatom Jugoslovenskoj kinoteci, ne nalazi baš ništa vezano za njega. Jedini put kada se Samardžić javno oglasio o ovom filmu bilo je u magazinu Filmski svet od 4. septembra 1969, gde je kazao: „Ovih dana završavam film X+2Y, jugoslovensko-zapadnonemačku koprodukciju. To je kriminalna priča o jednom naoko normalnom mladiću koji u trenucima kad vidi svoju žrtvu postaje prava zver, zato što poseduje u sebi višak hromozoma…“ 

Novinar kao da nešto njuši o nivou filma, pa ga pita da li takva vrsta uloge doprinosi njegovom ugledu i razvoju kao glumca, na šta Smoki politički odgovara: „Uloga u ovom filmu mi se dopala zato što slične nisam tumačio. To je ujedno i prva koprodukcija u kojoj igram. Osim toga, ovaj film mi nije uzeo mnogo vremena ni truda. Došao mi je u dobar čas da ispunim vreme između dva domaća filma.“

Nastavak teksta čitajte ovdje.

(DEPO PORTAL/ad)