„Roman o Titu“ (9)

Piše: Svetislav Basara

Kako otići na Kongres SKJ i reći: „Sve je bilo zabluda. Mikrofoni su bili radijski, i to neispravni, rashodovani, a tobožnje trake su bile filmske rolne. Ranković je nevin.“

Ne, nije si on to sebi mogao priuštiti.

- Na mestu voljno, Basara! - Rekao je drug Tito dedi Velizaru skamenjenom u stavu mirno.

Onda je pozvao vernog peharnika.

- Kalajine!

- Na službi, druže Maršale.

- Donesi der nam dvije rakije. One iz Kraljeva, koju mi je na dar donijela delegacija rudara Magnohroma.

To, već, nije bio naročito dobar znak. Ali ni sasvim loš. Deda Velizar je znao de se Kraljevo u posleratnom periodu izvesno vreme zvalo Rankovićevo. Poslužujući dedu kraljevačkom rakijom, maršal je hteo da mu stavi do znanja da njegova, dedina, uloga u Aferi prisluškivanje nije zaboravljena, ali činjenica da se Kraljevo više ne zove Rankovićevo - a pogotovo da je rakija poklon rudara - ukazivala je da će gresi deda Velizara možda biti oprošteni.

- Je li istina, Basara, da si sa tom drvenom nogom uspio pretrčat sto metara za samo četrnaest sekundi?

- Živa istina, druže vrhovni komandante.

- Da li bi sada, u tim godinama, mogao ponoviti taj podvig?

- Mogao bih, druže vrhovni komandante. Ne baš za četrnaest sekundi. Ali za šesnaest sigurno.

- Tako govori pravi komunista. Hoćeš još jednu rakiju? Hoćeš! Bogme i ja ću. Kalajine!

- Na službi druže Maršale!

- Donesi der nam još dvije rakije. Ovoga puta one užičke. Nešto mi je bljutava ova kraljevačka. I spremi jednu bocu za Basaru, da je ponese kući.

- Na službi druže maršale!

Prelazak na užičku rakiju razgalio je srce generala Velizara Basare. Užička rakija je panacea koja oživljava političke mrtvace. A boca užičke rakije data na poklon, to je sušta suprotnost kraškoj šunki i tirolskoj salami. Deda je znao da je ponovo rehabilitovan i da maršal i partija ponovo računaju na njega.

- Boga ti, Basara, što se to zbilo sa tvojim sinom? Čuo sam da je prešao u islam.

Na pomen sina, deda je skočio sa fotelje i ponovo stao u stav mirno.

- Tačno je, druže Tito! Ali odrekao sam se izdajnika preko novina.
- Nisi to trebao činiti! Politički to nije dobro. Ti znaš da su muslimani mnogo propatili u staroj Jugoslaviji. Oni su sada ravnopravni sa drugim našim narodima i narodnostima. Tvoj postupak daje loš primjer. Što ćemo činiti ako se sad očevi muslimana stanu masovno odricat svojih sinova. No, o tome ćemo poslije. Ispričaj mi kako se sve to dogodilo. Hajde, popij jednu rakiju, pa sve od početka. I, majku ti Božju, stani na mjestu voljno. Ne mogu te gledat takvog. Čovječe Božiji, pa ti si general, a ne nekakav stariji vodnik prve klase.

„Roman o Titu“ (10)

- Ne znam šta se to dogodilo sa mojim Miroslavom, počeo je da priča deda Velizar. - Vaspitao sam ga strogo, ali pravično, u duhu socijalističkog morala. Nikada sa njim nisam imao problema. Bio je odličan učenik i u osnovnoj školi i u gimnaziji, gde je sa sedamnaest godina primljen u SKJ.

- Kasnije, na fakultetu, Miroslav je studirao političke nauke, nastavio je Velizar. - Nije podlegao zapadnim uticajima, mislim: nije odlazio na igranke niti je slušao dekadentnu crnačku muziku. Imao je izuzetno visoku klasnu svest. Još kao omladinac, po zadatku je, zajedno sa kolegom Slobodanom Miloševićem i njegovom drugaricom Mirom, ćerkom narodnog Heroja Mome Markovića, zapisivao imena članova partije koji odlaze na otvaranje izložbi Miće Popovića i na književne večeri nerevidiranog golootočanina, Dragoslava Mihailovića. Spiskove je uredno dostavljao nadležnim organima Službe. Takođe je sastavio spisak gimnazijalaca i studenata iz reakcionarnih porodica koje francuski ambasador, morfinista i buzerant, da prostite, jebe u dupe, a za uzvrat im poklanja farmerice, strane cigarete, gramofonske ploče, knjige i kolonjsku vodu.

- Znam za taj spisak, Basara, veli maršal. - Čitao sam ga! Sramota jedna. Ali, koliko se sjećam, tvoj sin je također priložio listu bajagi uzornih omladinaca koje, da prostiš, u dupe jebe kineski ambasador. Sumnjivo je što im niš ne poklanja za uzvrat. Bojim se da tu postoji ideološka pozadina. Svakojaka lijeva skretanja! Trockizam! Revizionizam! Maoizam! Uravnilovka! Na takve treba obratiti pozornost! Inače, niš to nije. Diplomati su - osim naravno naših, jugoslavenskih - listom buzeranti. Krleža mi je tu skoro rekel da je i Andrić bio buzerant. Kak bi drukčije onako mlad bio imenovan kraljevim veleposlanikom. Ima tu logike. Ali nema istine. Krleža je bijesan što je Andrić primio - Fric tako smatra - njemu namjenjenog Nobela i sikće uokolo. Bio sam naložio Leki, prije razlaza, razumije se, da istraži to sa Andrićem. Ne samo da nije buzerant, pisalo je u izvještaju, Andić je pravi satir. Osobito voli da guzi supruge kolega pisaca i društveno-političkih radnika. Nego, gdje smo ono stali, što se dogodilo tvom sinu, Miroslavu. Da se nije uvatio rđavog društva?

- Naprotiv, druže vrhovni komandante, uhvatio se dobrog društva. Samo je iz tog druženja izvukao pogrešne pouke. Počeo je, naime, da se sastaje sa studentima iz arapskih zemalja. Šta sam mogao da mu prigovorim? Sledio je državnu politiku. Naša zemlja, pod vašim mudrim rukovodstvom, podržala je pravednu borbu arapskih naroda protiv cionizma i hegemonizma imperijalističkog satelita Izraela. Partijska direktiva je bila: dovesti što više omladinaca iz arapskog sveta na studije u Beograd i učiniti sve da se osećaju kao kod svoje kuće. Miroslav je učinio sve da se osećaju kao kod kuće. Ne znam kako je došlo do toga da ti studenti obrlate Miroslava i da ga nagovore da pređe u islam. Držao sam ih ja na oku, naravno. Ništa sumnjivo nisam primetio. Naoko - sve dobri momci. Piju samo čaj. Retko ko zapali cigaretu. Po ceo dan naglas čitaju. Kako sam mogao znati šta čitaju? Na arapskom i Kuran i Kapital zvuče isto: al habulah, al mahabilah ve hezbolah...

Vezani tekst. 'ROMAN O TITU': Zašto je maršal u svom testamentu izričito zabranio da mu na nadgrobnu ploču postave petokraku?

Danas/DEPO PORTAL/a.k.